Kad sam saznao da je moj drugi sin predložio brak s Hrvaticom, u tom sam mu trenutku rekao da je mrtav za mene i moju obitelj i da nam se više nikada ne javlja.
Od tada je prošlo 16 godina i više mu se nitko nije javio, iako je pokušao kontaktirati neke članove svoje obitelji. Njegov potez nam je dovoljno ukaljao status, sada ima svoju “obitelj” jer za nas takvo biće ne postoji.
Ali kad smo bili u trgovini prije nekoliko dana, slučajno smo sreli njegovu ženu i djecu. Pala je s neba pred našim očima i nikada neću zaboraviti izraz njezina lica.Istovremeno je rekao: “Žao mi je! i prolazili su pored nas kao da su stranci.
Nije ni pokušala uspostaviti kontakt, samo je zgrabila djevojku za ruku i otrčala na blagajnu! Djevojka je prekrasna, tako draga i draga.
Zažalio sam na trenutak što je nikad nisam imao priliku upoznati, ipak je ona naša unuka.
Rekao sam i svojoj ženi, a ona je mudro šutjela. Sumnjao sam da je zapravo bila u kontaktu s njima i to joj nikad neću oprostiti. Mislim da sam u potpunosti dobro postupio. Šta vi mislite?
