U nastavku našeg današnjega članka, donosimo vam jednu stravičnu priču, a koja se desila jednoj ženi još kao djevojčici. Naime, bila je žrtva groznog maltretiranja, a sve zarad njenog oca, koji se u stvari iživljavao na njoj…
Iako je postojalo mnogo slučajeva divlje dece koja su odrasla u društvenoj izolaciji, sa minimalnim ili nikakvim kontaktom sa ljudima, malo njih je privuklo pažnju šire javnosti i naučne zajednice kao što je to bio slučaj sa Dženi Vajli.
Dženi je gotovo celo detinjstvo provela zaključana u spavaćoj sobi, izolovana od sveta, više od decenije. Njen slučaj je postao jedan od prvih koji je testirao teoriju kritičnog perioda u razvoju. Pitanje na koje su se tada mnogi pitali bilo je: Da li bi dete koje je odraslo u potpunoj oskudici i izolaciji moglo da razvije jezik? Da li je moguće da okolnosti poput tih mogu biti nadoknađene ljubavlju i negujućim okruženjem? Da li bi njeno psihičko stanje moglo da se popravi?
Dženin život pre nego što je otkriven bio je život potpunog lišavanja. Veći deo dana provodila je na stolici u maloj sobi, u stanju da pomera samo ruke i stopala. Kada bi pokušala da napravi bilo kakav zvuk, njen otac bi je kaznio, često fizički. U retkim trenucima kada bi otac imao potrebu da komunicira s njom, to bi bilo kroz lajanje ili režanje, bez ikakvog stvarnog ljudskog kontakta.
Dženina priča prvi put je izašla u javnost 4. novembra 1970. godine u Los Anđelesu, Kalifornija, kada je socijalni radnik otkrio 13-godišnju devojčicu. Naime, njena majka je zatražila pomoć za njeno zdravlje, što je pokrenulo istragu. Socijalni radnik je ubrzo otkrio da je devojčica bila zatvorena u maloj sobi, a istraga je ubrzo pokazala da je veći deo svog života provela upravo u toj prostoriji, potpuno izolovana.
Kada je mala devojčica premeštena u centar za socijalni rad u Los Anđelesu, izgledala je kao uplašeni, povređeni zec. Ruke je držala u neprirodnom položaju, kao da je stalno u pripravnosti. Nije govorila, nije razumela govor, a njeno ponašanje bilo je obeleženo strahom. Na svaku povišenu intonaciju glasa, ona je reagovala nesvesnim fizičkim simptomima stresa, poput inkontinencije.
- Početna dijagnoza bila je da je dete verovatno autistično i mnogo mlađe nego što je zaista bilo. Međutim, kada su saznali da ima 13 godina i da je težila samo 26 kilograma, postalo je jasno da je njeno stanje mnogo ozbiljnije nego što su mislili. Dženi je postala simbol traume kroz koju je prošla, a njena priča je pokrenula mnoge stručnjake i naučnike da istražuju uticaj izolacije i zanemarivanja na razvoj deteta.
Zbog zaštite njenog identiteta, vlasti su je nazvale Džini. Do danas je njen slučaj ostao jedan od najtežih i najpoznatijih u istoriji SAD-a. Godinama je živela u sobi, gde ju je držao otac, koji je zabranio svaku ljudsku interakciju. Dženi nije smela da plače, da govori, da pravi buku, a ni da hoda. Svaka njena pobuna, ma koliko mala bila, bila je kažnjena. Otac joj je čak zabranio da komunicira sa bratom i majkom, što je još više pogoršalo njen izolovani svet.
Mediji su je nazvali „divlje dete“, ali istina je da Dženi nije odrasla u divljini – ona je odrasla u porodici bez ljubavi, u nasilnoj sredini koja je učinila od nje dete koje nije znalo kako da se nosi sa svetom oko sebe.
Njen otac, Klark Vajli, optužen je za zanemarivanje deteta, uhapšen je, ali je pre suđenja pobegao. Na poruci koju je ostavio u ćeliji napisao je: “Svet nikad neće razumeti.” Dženi je tada premeštena u ustanovu koja se bavila njenim oporavkom. Stručnjaci su je učili osnovama ljudskog života – kako da jede, hoda i komunicira. Objavljeno je da Dženi dobro reaguje na terapije, da uči i da pokazuje interesovanje za muziku.
Iako je tokom godina premeštana iz porodice u porodicu, a javnost se polako udaljila od njenog slučaja, stručnjaci su nastavili da pokušavaju da se povežu sa njenom majkom, ali to nije bilo moguće. Nažalost, Dženi je bila prepuštena nestručnim osobama koje su njeno izlečenje učinile gotovo nemogućim.
Njen brat je godinama nosio krivicu što nije uradio ništa da spasi sestru. Kasnije je umro, duboko uveren da ga je Bog kaznio zbog toga. Nije poznato gde Dženi danas živi. Verovatno još uvek, u nekom dubokom kutku svesti, nosi se sa traumama iz prošlosti i oseća se kao da je još uvek zaključana u podrumu stare kuće u kojoj je njen otac godinama držao. Dženi će zauvek ostati jedan od najpotresnijih primera zanemarivanja i njegove trajne posledice.
