Testament slavnog glumca Pavla Vuisića decenijama se prepričava, ali ono što se često zaboravlja je da je on zapravo sahranjen na način koji je bio potpuno drugačiji od onog što je on sam želeo, kako je to opisano u njegovom testamentu. Ovaj legendarni glumac, koji je ostavio neizbrisiv trag u jugoslovenskoj kinematografiji, bio je poznat po svom osebujnom karakteru i životu u skladu sa sopstvenim pravilima, što je postao zaštitni znak njegove ličnosti i karijere.
- Pavle Vuisić nije bio samo vrhunski glumac, već i čovek sa dubokim interesovanjima, poput strasti prema pravljenju brodova. Te male drvene replike brodova koje je izrađivao bile su njegov način opuštanja, a zanimljivo je da bi ih, čim bi završio sa izradom, odjednom napustio i često ih pustio u vodu. Njegov život bio je pun simboličnih gestova i neočekivanih odluka. Jedan od najpoznatijih bio je trenutak kada je odlučio da se povuče u tišinu i privatnost, što je, u velikoj meri, karakterisalo i njegovu smrt.
Pavle Vuisić je, baš kao i u životu, želeo da njegov smrt bude uprizorena na način koji je odgovarao njegovim unutrašnjim vrednostima. U testamentu, koji je lično napisao nakon što su novine greškom objavile da je preminuo, precizno je naveo želje vezane za svoju smrt i sahranu. “Testament Pavla Vuisića, rođenog od majke Radmile i oca Miša, koji dana prvog novembra 1982. godine, pri čistoj svesti i zdravoga uma sastavlja ovu poruku”, počeo je legendarni glumac, detaljno objašnjavajući šta želi da se desi sa njegovim imanjem, ali i sa njegovim poslednjim ispraćajem.
U testamentu je precizirao da sve što ima, ostavlja svojoj supruzi Mirjani. Pavle je bio duboko vezan za nju i verovao je da će ona znati kako da postupa sa njegovom imovinom. “Mirjani, ženi mi, sve što imam za slučaj da odapnem, ostavljam, s tim da razumno rasproda ili otuđi imovinu moju, odnosno svoju, a ako ne bude u stanju da imovinom raspolaže, da to samo sud može uraditi”, pisalo je u testamentu. Pavle Vuisić je, međutim, išao i dalje sa svojim neobičnim zahtevima u vezi sa sopstvenim sahranjivanjem.
Glumac je želeo da njegova sahrana bude obavljena u najstrožoj privatnosti, i to po svim pravoslavnim običajima, sa sve šest popova, ali, kako je zapisano u testamentu, oni su morali biti “tišina” – bez ikakvog govora, već su, prema njegovim željama, u tišini “u sebi pevali”. Ovaj zahtev je, prema mnogima, bio njegov način da se suprotstavi onim društvenim normama koje su ga često gušile u životu, a možda i način da se isključi bilo kakva politička ili ideološka retorika koja je obeležila njegovu karijeru.
Sahrana Pavla Vuisića bila je, međutim, mnogo skromnija i tiša nego što je njegov testament sugerisao. Mirjana je poštovala sve njegove poslednje želje, uključujući i onu najvažniju – da nikakva pompa ne bude oko njegovog ispraćaja. “Poznanici, filmadžije, sindikati, cele fabrike su se raspitivale kako da mu odaju počast. Saznali su tek kada je sve bilo gotovo”, prenosi tekst Aleksandra Đuričića. Iako su mnogi želeli da prisustvuju, saznanje o njegovoj smrti stiglo je prekasno. Štaviše, niko od prisutnih, pa čak ni pop, nije znao tačno koga sahranjuje, a čitulje su bile bez imena ožalošćenih – još jedan dokaz njegovog nesklona formama i društvenim normama.
Pavle Vuisić je verovao da smrt treba biti privatna i tiha, a njegova supruga Mirjana je sve do poslednjeg trenutka poštovala njegovu želju da sve bude obavljeno bez ikakvih ceremonija. To je, u suštini, bio Pavle Vuisić – čovek koji nije želeo ništa od života osim da živi po sopstvenim pravilima, čak i u poslednjim trenucima svog postojanja.
Pavle Vuisić bio je jedan od najpoznatijih i najvoljenijih jugoslovenskih glumaca, poznat po svom specifičnom izgledu i nezaboravnim ulogama u filmu i televiziji. Rođen je 29. novembra 1926. godine u Beogradu, a preminuo 6. februara 1988. godine.
